Zašto gradimo Bizkvit

Počeću od jednog razgovora koji sam vodio sa vlasnikom kafića pre nekih godinu i po.

Pitao sam ga kako naručuje od dobavljača. Pokazao mi je telefon. Viber grupe, poruke u inboxu, par mejlova, screenshots cena koje mu je neko poslao. "Ovako ide", rekao je, slegnuvši ramenima.

Pitao sam ga da li mu se ikad nešto izgubi u tom procesu. Nasmejao se. "Svaki dan."

Svaki dan.

Ne jednom mesečno, ne s vremena na vreme. Svaki dan nešto zakasni, nešto se pogrešno razume, nešto se naruči duplo ili se uopšte ne naruči. I svaki dan taj neko mora to da rešava, najčešće ujutru kad ima hrpu drugih stvari.

Ono što me je iznenadilo nije bio haos sam po sebi. Haos u ugostiteljstvu nije novost. Iznenadilo me je da ga svi prihvataju kao nešto normalno. Kao da je to jednostavno deo posla.

Otišao sam da razgovaram sa dobavljačima. Ista priča, s druge strane. Porudžbine koje stižu na tri različita kanala. Klijenti koji zovu da provere je li poruka stigla. Fakture koje se gube. Reklamacije zbog isporuka koje niko nije potvrdio.

Ni oni ne znaju šta je ko naručio dok ne otvore svesku na pultu i ne pogledaju ručno zapisano.

U 2025. godini.

Razgovarao sam s dosta ljudi u ovoj branši. Ono što me je ubedilo da ima smisla graditi ovo jeste što sam svuda čuo istu stvar, samo različitim rečima. Nije problem u ljudima. Nije problem u volji. Problem je što ne postoji jedno mesto gde se ove dve strane susreću i razumeju.

Ne gradimo još jednu aplikaciju koja će zameniti Viber grupu, pa će neko i nju na kraju zapostaviti. Pokušavamo da napravimo nešto što rešava problem u korenu: da porudžbina ode, da stigne, da obe strane to vide, i da se dokumentacija generiše sama.

Hoćemo li uspeti? Ne znam. Ovo je složen prostor. Navike su duboko ukorenjene. Poverenje se gradi polako.

Ali znam da problem postoji. I znam da niko ko ga trpi svaki dan ne misli da je to normalno. Samo se navikao.

To nam je dovoljno da počnemo.

Siniša, Bizkvit osnivač